Srbijo drži se Pupinovog sistema vrednosti, to je jedini put napretka!
Prof. dr Dragutin Bošković
Rođen je u Krupnju 11. 4. 1925. godine u porodici trgovca Jovana i majke Marije Bošković
Završio je Mašinski fakultet Univerziteta u Beogradu 1952. godine na smeru aerodinamika i vazduhoplovstvo. Na istom fakultetu je doktorirao 1971. odbranivši disertaciju pod naslovom „Prilog proučavanju uticaja savremenih procesa razvoja proizvoda na poslovnu strategiju industrijskog preduzeća“. Smatra se osnivačem Inovacijskog pokreta Srbije i SFRJ. Od stranih jezika govorio je engleski, francuski i nemački jezik, a služio se ruskim i italijanskim.
Veći deo radnog veka proveo je obavljajući rukovodeće poslove. Počeo je kao šef fabrikacije u „Ikarusu“ (1952-1955), da bi potom u Hemotehni bio šef mašinskog odeljenja (1955-1956). U „Ikarus“ se vratio kao generalni direktor, a 1960. postaje generalni direktor fabrike „IMT“. Potom je preašo kao potpredsednik u Privrednu komoru Beograda, gde ostaje do 1965, kada je izabran za generalnog direktora Organomatika. U periodu od 1972. do 1983. godine bio je generalni direktor Saveznog zavoda za patente.
Dragutin Bošković je bio poslanik Savezne skupštine, član saveta Ekonomskog fakulteta, član Saveta za urbanizam Beograda, član izvršnog odbora SSRNJ Beograda, član Komisije CKSKS i predsednik Saveza mašinskih i elektro inženjera i tehničara Srbije. Za svoj celokupni rad je bio odlikovan Ordenom rada IV stepena, a dobio je i Povelju grada Beograda.
Na Fakultetu organizacionih nauka je bio angažovan kao redovni profesor u periodu od 1973. do 1981. godine a 1973-1974. je bio v. d. Dekana FON-a.
U periodu od 1972. do 1983. godine bio je generalni direktor Saveznog zavoda za patente. U tom periodu pokrenuo je veliki broj projekata u vezi sa Inovacijskim pokretom, zaštitom od monopola ostvarenim preko intelektualne svojine, i Zakona o patentima i intelektualnoj svojini. Bio je član Svetske organizacije za intelektualnu svojinu (WIPO) i potpredsednik njenog Koordinacionog odbora.
Dragutin se 1955. godine oženio Olgom Đorđević, u to vreme studentkinjom svetske književnosti. Iz tog braka rođen je 1956. godine jedini sin, Jovan.
Umro je u decembru 1983. posle kratke i teške bolesti. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
Olga Bošković
Olga Bošković rođena je 7. decembra 1935. Olga se za Dragutina udala mlada kao brucoš na studijama svetske književnosti. Po diplomiranju je radila u nekoliko firmi da bi 1970. prešla u JUGEL gde je bila urednik štampanih izdanja i časopisa »Elektroprivreda« do odlaska u penziju.
Od mladih dana Olga se angažovala na pomoći drugima, prvo preko Crvenog krsta, a zatim preko Društva prijatelja dece. Kada su joj zbog tog angažovanja ponudili da uđe u KPJ, ljubazno je odbila rekavši da ne može pošto nije želela da se odrekne religije i da ne želi da se krije kada odlazi u crkvu. To angažovanje je nastavila punom merom kada se 1994. pridružila sinu Jovanu u SAD. Tada su već počele da pristižu prve srpske izbeglice iz Hrvatske i Bosne, i Olga se sa još nekoliko aktivistkinja mnogo angažovala da im obezbedi osnovne uslove za život dok se ne snađu u novoj i nepoznatoj sredini. Po dolasku u Boston, Olga se priključila parohiji Crkve Sv. Sava u okviru koje je vodila više projekata za pomoć izbeglicama i manastirima u Srbiji i pripremi raznih svečanosti, za šta je dobila više priznanja od crkvenog Odbora.
Jovan Bošković
Dr. Jovan D. Bošković diplomirao je na Mašinskom fakultetu u Beogradu 1980. na Katedri za automatsko upravljanje, i naistoj katedri magistrirao 1985. Od 1981 do 1986 bio je naučni saradnik u Institutu Goša u Begradu, a od 1990. do 1991. viši naučni saradnik i rukovodilac Grupe za automatiku i robotiku u istom institutu. Sa sredstima dobijenim od Republičke zajednice nauke za tromesečnu specijalizaciju, 1986. odlazi na Jelski univerzitet u SAD, gde se bavi istraživanjem i radi na doktorskoj disertaciji u oblasti adaptivnog upravljanja, i gde ostaje do 1989. Po povratku iz SAD provodi dve godine u Institutu Goša i u januaru 1992. brani doktorsku disertaciju na Mašinskom fakultetu. Od 1992. do juna 1997. je predavač i istraživač na Jelskom univerzitetu. Od jula 1997. do danas je u naučno-istraživačkoj firmi Naučni sistemi (Scientific Systems) u okolini Bostona u Masačusecu, SAD, gde je glavni inženjer-istraživač i viši rukovodilac Grupe za ineligentne sisteme i automatsko upravljanje.Do sada je bio glavni istraživač na preko 50 visoko-tehnoloških naučno-istraživačkih projekata finasiranih od strane NASE i drugih agencija, i dobijenih u okviru visoko-konkurentnog federalnog programa za male kompanije. Objavio je preko 150 radova u naučnim časopisima i na stručnim konferencijama i ima jedan zaštićen patent u SAD.
Jovan je takođe vrlo aktivan u srpskoj zajednici u Bostonu. Bio je potpredsednik Srpsko-američke alijanse za Novu Englesku i veoma se angažovao oko skupljanja humanitarne pomoći za vreme ratova u bivšoj SFRJ i NATO bombardovanja. Takođe je vezan za Srpsku pravoslavnu crkvu tako da je, u okviru Saborne crkve Sv. Sava u Bostonu, nekoliko puta bio potpredsednik crkvenog Odbora.
Srednja gupa KUD >>Gračanic<< ispred Saborne srkve Sv. Sava u Bostonu. Aleksandar je treći s desna u poslednjem redu, Marija-Maja druga s desna u srednjem redu a
Elene druga s leva u prvom redu.
